Добро ми дошли
драги Моји
Месец у ретровизору
„Човек је биће које суштински не мења своју основну природу? На пример, када се каже – човек се учи док је жив, то значи да нема једном и за свагда стеченог искуства? Чак и када су све препреке неке животне школе оборене, нема гаранције да неће у следећој прилици пасти преко једне бар.“
Време је људско
талас на камену
„Право је питање може ли народносна идеја од давнина, седиментирана у неслободи и изолацији малог народа, онда када тај народ постане врста експеримента у моћнијим рукама и када преморен сиромаштвом буде доведен у прилику да осети раскош и види сјај поодраслих цивилизација, може ли таква идеја у суштински привидној самосталности да опстане?“
Време је људско талас на камену
„Право је питање може ли народносна идеја од давнина, седиментирана у неслободи и изолацији малог народа, онда када тај народ постане врста експеримента у моћнијим рукама и када преморен сиромаштвом буде доведен у прилику да осети раскош и види сјај поодраслих цивилизација, може ли таква идеја у суштински привидној самосталности да опстане?“
Путник с лажним пасошем
„У будућим животним кризама, када човек душевно посрће пред силом која му одузима најмилије и када се, грубо отрежњен стварношћу и мучним притисцима кривице, загледа у свод над собом очајно трагајући за лицем Бога, Дамјана је изнова у суноврат бацала шкољка увета беле жене из Бечкерека и влажна топлина њене косе изнад, у коју се некад давно загњуривао уморен грешном љубавном омамом.“
Песма зовиног прута
„Људи попут Алме и Ванга, живе као лотоси, далеко од корена за који су везани невидљивом стабљиком тек изнад муљевите воде ослобођеног листа, а онда и цвета нарочите лепоте вечито окренутог ка сунцу. Као да их ништа не везује за каљугу из које су изронили, неиспрљани глибом порекла, особењачки стреме ка светлости, без иједне капље блата на својим свежим, складно извајаним латицама. Ухваћени у тој магији лотоса, Будиног престола, индијског симбола вечне младости и лепоте из које излази египатски Ра да би створио свет, Алма и Ванг плутају преко светског кала хранећи се уобразиљом о недодирљивости, увек спремни на заокрет према светлости.“
Песма зовиног прута
„Људи попут Алме и Ванга, живе као лотоси, далеко од корена за који су везани невидљивом стабљиком тек изнад муљевите воде ослобођеног листа, а онда и цвета нарочите лепоте вечито окренутог ка сунцу. Као да их ништа не везује за каљугу из које су изронили, неиспрљани глибом порекла, особењачки стреме ка светлости, без иједне капље блата на својим свежим, складно извајаним латицама. Ухваћени у тој магији лотоса, Будиног престола, индијског симбола вечне младости и лепоте из које излази египатски Ра да би створио свет, Алма и Ванг плутају преко светског кала хранећи се уобразиљом о недодирљивости, увек спремни на заокрет према светлости.“
Увек и само твоја
„Предодређеност је логична последица наших мисли и дела, роптање и неверица наш бег од Истине, устук пред њом, и то из једног разлога: Истина протерује из нашег бића страсти. Како протерати страсти кад је од њих саздан трон безбожја пред којим се човек преображава у искљућивог власника живота и смрти. Оног који све може а који кључ за оно што не може проналази у кукама аветног свитка у којем је сакривена давно написана прича свачијег живота?“
Noesis
„Колико год да је у човеку снажна потреба да се што брже удаљи од муке и несреће, те пратилице упорно чуче у неосветљеним ћошковима искачући онда када човек помисли да им је заувек утекао. Бацају свој отров путем којим човек корача у будућност и тако га прилепљене за пете заправо никада не напуштају. Дешава се да нека луда срећа као изненадни дар с неба падне у крило, па се чини да је живот одувек био леп и да ће у лепоти потрајати. А онда опет закуца ђаво на прозор и сиротан схвати да је био и биће довека заточеник сопственог бунила, да је прави живот заправо дневна болница за зависнике од снова, поприште сталне борбе између опсене и реалности.“
Noesis
„Колико год да је у човеку снажна потреба да се што брже удаљи од муке и несреће, те пратилице упорно чуче у неосветљеним ћошковима искачући онда када човек помисли да им је заувек утекао. Бацају свој отров путем којим човек корача у будућност и тако га прилепљене за пете заправо никада не напуштају. Дешава се да нека луда срећа као изненадни дар с неба падне у крило, па се чини да је живот одувек био леп и да ће у лепоти потрајати. А онда опет закуца ђаво на прозор и сиротан схвати да је био и биће довека заточеник сопственог бунила, да је прави живот заправо дневна болница за зависнике од снова, поприште сталне борбе између опсене и реалности.“